FILMSKA SAGA KOJA SE USUDILA DA BUDE VEĆA OD HOLIVUDA! Otkrivamo kako je nastala najskuplja i najambicioznija originalna franšiza u istoriji filma
Kad je Džejms Kameron krajem 2009. godine predstavio „Avatar”, Holivud je verovao da gleda još jedan tehnološki eksperiment slavnog reditelja. Malo ko je tada shvatao da je pred publikom početak jedne od najambicioznijih filmskih saga ikada započetih - sage zamišljene kao celina, s jasnim početkom i unapred ispisanim krajem, u vremenu kad su franšize često nastajale stihijski, vođene isključivo profitom. Šesnaest godina kasnije, povodom premijere trećeg nastavka, postaje jasno da „Avatar” nije samo serijal filmova, već životno delo jednog autora i najuspešnija originalna filmska franšiza u istoriji kinematografije.
Scenario bio spreman, ali ne i svet
Ideja o „Avataru” nastala je još krajem osamdesetih godina, u periodu kad je Kameron već pokazivao opsesiju granicama tehnologije i ljudske percepcije. U to vreme je pisao beleške o „prenosu svesti”, o čoveku koji ulazi u drugo telo kako bi razumeo tuđi svet, ali biva promenjen tim iskustvom. Za razliku od većine holivudskih projekata, ova ideja nije bila vezana za jedan film. Kameron je od početka zamišljao čitav univerzum, sa sopstvenom mitologijom, jezikom, biologijom i istorijom, kao da se radi o svetu koji postoji i bez kamere.
Međutim, Kameron je vrlo rano doneo odluku koja se u Holivudu smatrala gotovo samoubilačkom - da čeka. Tokom devedesetih, dok je snimao filmove koji su već tada postajali definicija blokbastera, scenario za „Avatar” stajao je u fioci. Studiji su nudili novac, ali i kompromis. Kameron je sve odbijao, uz obrazloženje da tehnologija još nije dorasla priči koju želi da ispriča: da pokret, disanje i pogled glumca u digitalnom svetu moraju imati istu težinu kao u klasičnom filmu.
Nakon uspeha „Titanika” Kameron je dobio ono što imaju samo retki - potpunu autorsku slobodu. Umesto da snimi još jedan siguran hit, odlučio je da uloži godine i stotine miliona dolara u razvoj nove tehnologije. Unapredio je „motion capture” do nivoa na kojem gluma više nije bila podređena efektima, razvio sisteme kamera i virtuelne produkcije koji su omogućavali da reditelj šetka kroz digitalnu scenu kao kroz stvarni set. Publika je zato 2009. godine reagovala instinktivno: „Avatar” nije bio samo film, već iskustvo uranjanja.
Priča o Džejku Saliju, bivšem marincu koji dolazi na Pandoru kao deo kolonijalne mašinerije, ali kroz odnos sa Nej’tiri i Na’vijima menja stranu, bila je jasna alegorija o imperijalizmu, pohlepi i uništavanju prirode. Finansijski efekat bio je bez presedana: prvi „Avatar” je stigao do oko 2,9 milijardi dolara globalne zarade i - postao jedan od najvećih bioskopskih trijumfa u istoriji.
Pet tomova
Za glumce, „Avatar” je značio potpunu promenu karijere. Sem Vortington je izabran iako nije bio zvučno ime, a Kameron je verovao da baš takav glumac može da nosi priču o čoveku koji tek postaje svestan sopstvenih izbora. Zoi Saldana je u ulozi Nej’tiri dobila lik koji će je obeležiti: ratnicu, ljubavnicu i zaštitnicu sveta koji se ruši pred našim očima. Nije slučajno što je publika govorila o „pandorskom mamurluku”, osećaju tuge nakon izlaska iz bioskopa kao da su napustili stvarno mesto.
Uprkos nezapamćenom uspehu, nastavak nije stigao brzo. Kameron je ponovo odbio holivudsku logiku „udaraj dok je vruće”. Umesto toga, povukao se, napisao više nastavaka unapred i počeo da gradi sagu kao roman u pet tomova. Kad je 2022. godine objavljen „Avatar: Put vode”, mnogi su sumnjali da publika još uvek želi Pandoru, ali odgovor je bio jasan: film je ponovo premašio dve milijarde dolara globalne zarade i potvrdio da je „Avatar” više od trenda.
Drugi deo je pomerio fokus sa rata na porodicu. Džejk i Nej’tiri više nisu samo ratnici, već su i roditelji, a ulog više nije apstraktna planeta, već deca, dom i identitet. Vizuelno, „Put vode” je otvorio potpuno novi sloj Pandore, podvodni svet koji nije izgledao kao efekat, nego kao priroda. Snimanje „motion capture” scena pod vodom zahtevalo je višemesečne pripreme, a glumci su prolazili kroz obuku za profesionalne ronioce. Kejt Vinslet je tokom treninga, prema Kameronovim rečima, uspela da zadrži dah sedam minuta i 14 sekundi, što je postalo simbol zahteva ovog projekta: ništa polovično, ništa od efekata „na mišiće”. „Kod Kamerona nema lakog puta. Ili je stvarno - ili ne postoji”, kazala je Kejt posle snimanja filma.
Radikalan zaokret
Treći deo franšize, „Avatar: Vatra i pepeo”, donosi najradikalniji zaokret: Kameron svesno razbija idealizovanu sliku Pandore i uvodi moralnu sivu zonu među Na’vijima. Novi klan povezan s vatrom i pepelom unosi destruktivnu energiju, a priča se sve više okreće posledicama, ne pobedi. U intervjuima povodom filma, Zoi Saldana govori da joj je „bilo teško u Nej’tirinoj koži”, jer lik ulazi u krug mržnje i gubitka koji je menja iznutra.
Ni Pandora nije raj bez senke.
Premijera trećeg dela nije samo novi bioskopski događaj, već test cele ideje franšize. Film je krenuo snažno globalno, sa oko 345 miliona dolara na svetskom otvaranju, uz istaknutu zavisnost od premijum formata i „duge vožnje” kroz praznični period - baš onako kako su i prethodni filmovi gradili zaradu. I upravo tu počinje najvažnije pitanje: zašto Kameron uporno bira put koji je za Holivud najrizičniji?
U industriji koja poslednjih godina igra na sigurno - rimejk, rebut, spinof, prepoznatljivo ime - „Avatar” je opasna anomalija. Ne oslanja se na književni klasik kao „Gospodar prstenova”, nema superherojski katalog kao Marvel, niti staru fan bazu iz decenija pop kulture. To je originalni svet, originalna mitologija i, što je najrizičnije, originalna publika, koja se mora ponovo osvojiti svaki put. Kameron je u toj igri uložio najveće moguće uloge: vreme, reputaciju, tehnologiju i budžete koji se mere stotinama miliona.
Holivud obično traži brzi povrat investicije. Kameron traži - trajanje. Njegova logika je suprotna industrijskoj: film mora da bude događaj, a događaj ne može da se pravi svake godine. Zato je i pravio pauze koje bi svakog drugog autora koštale karijere. Trinaest godina između prvog i drugog dela delovalo je kao ludilo, ali pretvorilo se u strategiju: publika je dobila osećaj da se „Avatar” ne „štanca”, već dolazi kao velika izložba, kao svetska izložba filma.
Rizik je i u tome što „Avatar” nije lak film. Dugačak je, zahtevan, s ritmom koji se ne dodvorava pažnji skraćenoj društvenim mrežama. Kameron tera publiku da se navikne na svet, na pravila biologije Pandore, na osećaj prostora. Njegov film nije samo priča, već boravak u drugoj realnosti. U tome leži i opasnost i moć: ako publika ne uđe u taj ritam, film pada; ako uđe, postaje fenomen.
Kameronov rizik je i filozofski. „Avatar” otvoreno govori o kolonijalizmu, korporacijama, militarizmu, o resursima zbog kojih se vodi rat. U vremenu kada blokbasteri često beže od političkih značenja da ne bi izgubili tržišta, Kameron je izabrao suprotno: da poruka bude deo spektakla. Pandora nije razglednica, ona je optužnica. I zato se svaki „Avatar” doživljava kao kulturni događaj, ne samo kao zabava.
Holivudska opklada
Najveći rizik, međutim, nije ni politika ni tehnologija, već očekivanje. Kameron je sam sebi podigao letvicu do tačke na kojoj publika dolazi po čudo. A čudo ne možeš isporučiti rutinski. Zato treći film uvodi tamu, moralne pukotine i krug mržnje kao glavnu temu: da bi saga rasla, mora da boli. U tome je autoritet „Avatara”: nije napravljen da se „potroši”, već da ostane kao iskustvo koje te menja.
Plan za budućnost već je zacrtan: još dva filma čekaju svoju etapu, a priča se vodi ka završetku koji Kameron želi da kontroliše do poslednjeg kadra. Rojters navodi da su nastavci planirani za 2029. i 2031. U vremenu kada franšize često umiru od sopstvene beskonačnosti, „Avatar” pokušava suprotno: da postane zaokružena epopeja.
Na kraju, „Avatar” opstaje jer nudi ono što je bioskopima najpotrebnije: razlog da ljudi izađu iz kuće i kupe kartu za veliko platno. To nije film koji „radi” na telefonu. On traži mrak sale, 3D, zvuk, potpunu pažnju. Zato se uvek vraća na premijum formate, zato se o njemu priča kao o spasavanju bioskopa, i zato mu se industrija, čak i kada sumnja, uvek na kraju klanja.
Premijera trećeg dela zato nije samo premijera. To je nova runda najveće holivudske opklade: da originalan svet, vođen jednom vizijom, i dalje može da pobedi algoritam tržišta. Ako to nekome polazi za rukom, onda je to Kameron.
Ivan Čorbić